Земља Франца Јосифа / Земля Франца-Иосифа

Земља Франца Јозефа (рус. Земля Франца-Иосифа) је архипелаг на далеком северу Русије у Северном леденом океану. Налази се северно од Нове Земље и источно од Свалбарда. Административно припада Архангелској области. Архипелаг чини 191 ледено острво, укупне површине 16.134 km². Острва су вулканског порекла. На северној географској ширини између 80,0° и 81,9°, то су најсевернија острва Евроазије (најсевернија тачка архипелага, Русије и Евроазије је рт Флигели). Највећа од њих су: Георгова Земља (2.821 km²), Земља Виљчека (2.203 km²), Острво Грејема Бела (1.557 km²), Александрина Земља (1.130 km²), Острво Гаља (1.049 km²) и Острво Солсбери (960 km²).
Иако је норвешки ловац на фоке Нилс Фредрик Ренебек овде стигао 1865, острва је званично открила аустроугарска приватна експедиција 1873. под вођством Јулијуса Пајера и Карла Вејпрехта, након што им се брод заглавио у леду док су покушавали да пронађу североисточни пролаз. Острва су назвали по аустријском цару Францу Јозефу. Норвежани Фридтјоф Нансен и Хјалмар Јохансен прошли су кроз ова острва 1895. и 1896. након прекинутог покушаја да стигну до Северног пола. Чистом случајношћу на острву Нортбруку 1896. су упознали британског истраживача Фредерика Џорџа Џексона. Норвешка је неко време острва сматрала својим територијем и називала га Земљом Фридтјофа Нансена, што се може видети на многим старим картама. Совјетски Савез је 1926. потврдио свој суверенитет над острвима и ту послао мању сталну експедицију. Тада је у истраживачке и војне сврхе на острва стигло неколико људи.
Године 1931. немачки је цепелин ЛЗ 127 Граф стигао до острва Гукера, чиме је означена прекретница у истраживању руских поларних крајева. Цепелин се сусрео и с ледоломцем Маљгин, а након што је путовао уздуж 81. паралеле до Северне Земље, вратио се до острва Гукера и започео једно од првих разгледавања острва из ваздуха. Током година Хладног рата Совјетски Савез је поларна подручја користио као зону за постављање заштите од САД и многи делови Арктика постали су кључне стратешке локације, те је тако Земља Фрање Јосифа била проглашена једном од многих зона националне сигурности од тридесетих па све до 1991. године. На острву Грахам Белу саграђено је узлетиште које је служило као база за руске бомбардере, а мисије окарактерисане као тренинзи биле су прилично честе на релацији између Земље Фрање Јосифа и копнене Русије те Новаје Земље. Иако су острва бил војно подручје којем нико други није имао приступ, године 1971. их је посетио брод за крстарење.

Земља Фрање Јосифа су вулканска острва сачињено од базалта из терцијара и јуре. Иако су ова острва већином прекривена ледом, на камењу се појављују биљке попут маховина и лишајева. Сјевероисточни део острва целе је године окружен плутајућим ледом, иако се поред јужних острва у касно лето лед повремено повлачи. Најсевернија тачка острва и целе Азије је рт Флигели на Рудолфовом острву, а сеже до 81°52' северно. Највеће острво је Земља Георга чији су супротни крајеви међусобно удаљени 110 километара, а највиша тачка острва налази се на висини од 620 метара на острву Земља Винер Нејштадт.
Животиње које се најчешће сусрећу на острвима су моржеви, арктичке лисице и поларни медведи, а од птица превладавају различите врсте галебова док се у околним водама често сусрећу китови.

Ова острва имају врло хладну поларну климу. Уобичајене јануарске дневне температуре крећу се између -15 °C и -10,5 °C док се уобичајена јулска дневна температура креће од 0 °C до 2,2 °C, а просечна годишња температура износи -12,8 °C. У 30-годишњем периоду највиша измерена температура износила је 13 °C док је најнижа била -54 °C . Падавине су честе током целе године, а нарочито крајем пролећа и јесени док је крајем лета магла врло честа.